ŠTA JE STVARNO VAŽNO NA PUTU DO CILJA
Svi mi težimo ostvarenju različitih ciljeva. Malih i velikih. Često smo i zabrinuti kad nemao ciljeve i ne umemo da ih ostvarimo. A zapravo, nemamo pojma šta je to cilj, ima li razlike između želje, cilja i očekivanja. I šta je stvarno važno na putu do cilja.
To je, hteli da priznamo ili ne, svojstveno baš svim ljudima. Neko se zalepi sa cilj i dok do njega ne dođe, srušiće sve pred sobom. Drugi pak uživaju u procesu ostvarivanja svojih težnji. A treći u definisanju svojih ciljeva, vaganju želja, borbi sa strahovima. I ima još mnogo nijansi avanture zvane ostvarivanje cilja.
No, stvar je mnogo jednostavnija nego što mislimo, jer upravo ove nijanse pokazuju da je sve stvar naše perspektive, našeg pogleda na cilj i njegovo ostvarivanje. I zavisno iz koje perspektive posmatramo, tako će naš put bili lakše ili teži, ugodniji ili neprijatniji.
Kao kod svakog puta, i u ostvarivanju ciljeva, međutim, imamo 3 važne tačke. To su: početak – naša odluka da uopšte postavimo neki cilj; zatim sam cilj – forumulisanje onoga što želimo da postignemo; i treće – sam put od tačke na kojoj smo sada do tačke na kojoj nas čeka ostvarenje cilja.
Sada ćemo se zaustaviti na svakoj od ove tri tačke, ne kako biste dobili upustvo kako se postavlja i ostvaruje cilj, već kako biste sebe oslobodili vezanosti za njegovo ostvarenje po svaku cenu. Zašto? Zato što je važno da uživamo u ostvarivanju bilo čega čemu težimo, umesto što se mučimo i težimo mu po svaku cenu.
Mogu ili moram
Ako ste na početku, kada razmišljate da postavite sebi neki cilj, ma šta to bilo, veoma je važno da napravite razliku između „JA to MOGU. I KREĆEM U AVANTURU i borbu sa strahom!“ i „JA to MORAM. AVANTURA ĆE OVAKO IZGLEDATI i ne smem se plašiti!“
U čemu je razlika? Kada kažete „Ja to mogu“ – verujete sebi, podržavate sebe, kao što biste podržali dragu osobu. I kada se opredelite za avanturu, svesni da ćete imati i strahove i prepreke i teške trenutke, ali ste spremni da probate – sebe relaksirate od istih tih prepreka. Dakle, želite da date sve od sebe, da se potrudite, ali se nećete osuđivati, jer znate da su i strah i ranjivost i slabosti – normalne ljudske osobine.
Kad, nasuprot tome, kažete „Ja to moram“ – opteretili ste sebe već u startu. Postavite sebi samo pitanje: Zašto bilo šta morate? Šta će se desiti ako ne bude baš tako? Hoće li se vaš svet strušiti i zašto? A ako još želite da kontrolišete svaki korak, ako želite da eliminišete strahove i slabosti, onda to nije avantura, onda je to zavaravanje koje će postati alibi za neuspeh. I samo planiranje svakog koraka će vam oduzeti mnogo energije na samom početku, a da još niste napravili ni prvi korak na putu do cilja.
Hoću, ali zašto
Ako imate početnu osnovu i želju za bilo čim, važno je da formulišete jasno šta je to čemu težite. Iskustvo u radu sa ljudima mi govori da ljudi definišu ciljeve olako, ne razmišljajući da li je to zaista ono što žele. Zato savetujem da razmislite o nekoliko detalja.
Da li nešto želite zbog sebe ili zbog drugih? Da li je vaš cilj vezan za ono što se od vas očekuje ili za ono što sami od sebe očekujete? Kojom bi ocenom od jedan do 10 ocenili realističnost svog cilja – da li je to želja, san ili istinski cilj koji možete ostvariti?
Da biste dobili odgovore na sva ova pitanja, dovoljno je da se umirite i iskreno, ali zaista iskreno, odgovorite sebi na ova dva pitanja: ŠTA ŽELIM? I – ZAŠTO TO ŽELIM!
U odgovorima na ova dva pitanja leži sva suština vašeg cilja. Lako je ako ste iskreni prema sebi.
Igra umesto borbe
Kada znate šta želite i zašto to želite i spremni ste da krenete u avanturu, veoma je važan izbor puta kojim ćete doći od tačke A do tačke B. Važno je da taj put bude u skladu sa vama. To znači da dozvolite sebi i da pogrešite i da se pomučite i da se plašite i da budete ranjivi i da budete uporni i puni entuzijazma. Ako samo težite da budete savršeni i korite sebe u ranjivosti ili suprotno – tešite sebe što posustajete, a ne trudite se dovoljno da izađete iz „sigurne zone“ – nećete daleko dogurati.
Potpuno je u redu imati ciljeve, ali težnja da ih ostvarimo po svaku cenu, OČEKIVANJE je ono što stvara najveći problem. Naravno da treba da težimo da idemo napred, ma šta to za nas značilo, ali ako ne bude baš tako kako smo zamislili, neće se desiti smak sveta. I da se razumemo, to ne znači „prepuštanje sudbini“, ubeđivanje sebe u „biće kako je predodređeno“, „biće kako mora“ i slično…Razlika između ovakvog stava i istisnkog razumevanja je ogromna. Kada istisnki razumemo znači da – prihvatamo da su trenutne okolnosti takve zato što jesmo ili nismo u skladu sa njima, da ako nisu – možda nam to služi da nas nešto nauči ili ako jesu – da je to baš u skladu sa nama samima. I nije važno kako to izgleda drugima, nije važno šta drugi govore, važno je kako se mi osećamo iznutra.