Zamisli da imaš da saopštiš jednu veoma važnu vest. Da li ćeš odabrati da to učiniš na koncertu, u sred gužve i buke ili na nekom mirnom, tihom mestu gde će te svi dobro čuti? Možeš zamisliti i da bi neko drugi trebalo da ti kaže važnu informaciju. Da li ćeš odabrati da je čuješ u sred velike gužve i buke ili na mirnom i tihom mestu?
Naravno, svima nam je potrebna tišina da bismo čuli važne vesti. I naravno, sve bi nas buka omela da informaciju dobijemo na adekvatan način. E, baš tome služi i meditacija. Da u miru i tišini čujemo važne vesti i da u miru i tišini kreiramo i saopštavamo svoje namere.
Još uvek, većina ljudi meditaciju povezuje sa umirivanjem i oslobađanjem od stresa. I to i jeste zajednički kvalitet najrazličitijih tehnika meditiranja. Zato što u meditaciji zatvorimo oči, počinjemo sebe da posmatramo iznutra i tada se umirimo. Iz sličnog razloga, da bismo se odmorili i utonuli u san, moramo da se umirimo i zatvorimo oči.
Ali adekvatnom tehnikom meditacije možemo otići mnogo dalje od samog umirivanja i trenutnog oslobađanja od stresa. Prva faza meditiranja svakako jeste umirivanje. Tada dozvoljavamo sebi da budemo ono što jesmo, bez reakcija, bez delovanja, samo da budemo to što jesmo sada i ovde. Ovo je suptilan način da se vraćamo iznova svojoj pravoj prirodi, na koju nemaju uticaja iskustva koja nam je život doneo kroz vaspitanje i odrastanje. A što smo bliži svojoj pravoj prirodi, život se odvija spontanije i zadovoljniji smo iznutra.
Druga faza je, međutim, ključna. Kada u tako mirnom stanju, gde smo najbliživi svojoj prirodi, pošaljemo “informaciju”, tada je univerzum i naš mozak najbolje čuju. Takva “informacija” je namera, koja dovodi do direkne akcije, a takva akcija stvara kreaciju, odnosno život kakvom težimo.
Razlozi koji objašnjavaju ovu činjenicu su sasvim jasni. Prvo, mirno stanje, kroz meditiranje nas dovodi do sebe, do tišine u kojoj čujemo i vidimo sebe, ko nismo i ko jesmo. Dakle, bolje sebe poznajemo. Drugo, kada bolje sebe poznajemo, znaćemo i šta od života ne želimo, a šta želimo. Treće, kad znamo ko smo i šta od života želimo i uputimo nameru za daljim napretkom, takvu informaciju je bolje saopštiti u tišini, nego u sred buke. A pomenuta tišina nije ništa drugo nego mesto gde je naša pažnja potpuno usmerena na akciju, gde nije ometena drugim spoljnim uticajima – drugim ljudima, okolnostima i svim detaljima koji okupiraju svaki naš dan.
Sasvim je prirodno da živimo život u kome smo okruženi drugim ljudima i najrazličitijim okolnostima i ta razmena je neophodna za naš razvoj, ali da se ne bismo izgubili u svoj toj gužvi, potrebno je da svakog dana provedemo vreme sa sobom, iznova i iznova vraćajući se sebi i negujući svoju prirodu. Samo tada sigurno možemo znati da smo na pravom putu, da se naši potencijali razvijaju u kapacitete, u konkretne akcije. I što je veoma važno, tada potpuno razumemo i uvažavamo i druge ljude, jer ne posmatramo samo iz perspektive svojim misli, osećanja i iskustava, već sa višeg niva svesnosti, do koga nas dovodi svakodnevno meditiranje.
Zato redovnim meditiranjem dolazimo da tačke da upravljamo potpuno svojim životom, umesto da okolnosti upravljaju nama samima.
