OD VELIKIH SNOVA DO VELIKIH REZULTATA
Umeju još dok smo mali da nas upozoravaju „ne sanjaj“, a ništa lepše od snova nema. Mali i veliki snovi nas podstiču da rastemo, da se razvijamo, da prelazimo granice mogućnosti i trenutnih okolnosti. Snovi su ideja da nešto možemo ili bismo voleli. Tada naš mozak dobija informaciju i usmerava se u odnosu na nju. Ako snove, pak, stalno potiskujemo, onda sebe sputavamo da koračamo napred i otkrivamo svet novih mogućnosti.
Nije mi namera da ispričam romantičnu priču u kojoj nam zlatna ribica ispunjava želje ili čarobni štapić donosi šta želimo. Hoću da vam prenesem jednu situaciju koja me je ostavila bez daha pre nekoliko dana, a deo je naše svakodnevice, komšiluka, poslovnog okruženja, realanosti u malom.
Čekala sam drugaricu da stigne u komšijskom kafiću, dosta skučenom, onakvom gde hteli-ne hteli čujete šta pričaju oko vas. Za stolom levo, sede dečko i devojka, imaju oko dvadesetak godina, ponašaju se dosta bahato za svoj uzrast. Između gašenja i paljenja cigareta, komentarišu kako je ovaj svet grozno mesto, kako se ona „posvađala juče na razgovoru za posao sa nekom debelom“, jer je ponudila da radi za male pare. „Neću“, kaže, „da me bilo ko ponižava. Bolje da ne radim ništa, sedim i blejim, da mi moji daju 500 dinara dnevno, nego da se tamo idem i mučim se“. Tokoliko je bila sigurna u svoje reči da sam pomislila da je pomenuta „debela“ stvarno dala nepristojnu ponudu. Međutim, dečko se nadoveže i kaže: „Tačno znam o čemu pričaš. Ja čekam da mi ćale nađe neku vezu. Najbolje su te državne firme, ubaci me da ništa ne radim, a primam platu. To mi idealno. Nema vremena da se trudim više“ – izađe iz njegovih dvadesetogodišnjih usta, kao da je proživeo ceo život mučeći se. E tada sa već posumnjala da su ovo dvoje mladih ljudi ipak skrenuli sa puta i da im je viđenje realnosti malo poremećeno. Prosto mi je bilo žao da tako govore, kao da su zapravo beskrajno razočarani, njihov ton je bio ljut, ali slušajući ih, takav ton, ljutnju i izaziva. Iz daljeg razgovora mogla sam zaključiti da nisu ni prstom mrdnuli da nešto urade po pitanju svoje situacije, iako su bili mladi, u punoj snazi, a potpuno nezadovljni bilo čime vezanim za svoj život
Naravno, postojala je i druga opcija – da poverujem da stvarnost ipak nije pravedna prema njima i da možda imaju debele razloge za stav koji pokazuju. I duboko u sebi bih možda malo i popustila da se na vratima istog kafića nije stvorila jedna mlada devojka. Ona je bila u invalidskim kolicima, a pomagao joj je mladić njenih godina. Mesto je bilo skučeno, kao što rekoh, pa su se kolica mučila da pronađu put do dva slobodna stola, sa moje desne strane. Gotovo neprimetnim pokretom ruke, uz blagi osmeh, devojka je dečku pokazala da će se sama provući do stola. I to je i učinila. Ne biste verovali da tako tanke ruke mogu toliko spretno da guraju točkove kolica. On joj je pomogao da skine jaknu i tiho su poručili kafu.
Posmatrajući ih, za tren sam zaboravila ono dvoje sa svoje leve strane, iako su i dalje galamili. Ipak sam čula reči devojke koje mi još odzvanjaju u ušima. Ona je juče doktorirala i sprema se za put, nakon koga će postati profesor fakulteta. Prepričavala je svojih prethodnih pola godine, u kojima je bila jednom u Americi, dva puta u evropskim gradovima, ne radi provoda, već radi istraživanja. Psiholog po struci. I rekla je mnogo divnih stvari još, koje mogu da prenesem ovde, ali ne bi imale toliku snagu, jer ne možete da vidite njen osmeh i ozarenost njenog lica.
Taj mladić sa njom, ne znam u kakvom su odnosu, isto je imao pogled put topline i nežnosti. I zahvalnosti što je prisutan da sa njom deli radost.
Drugarica mi je došla, pa sam joj u dahu ispričala šta se dogodilo, a kada smo izlazile, samo sam čula jednu rečenicu devojke u invalidskim kolicima, koja stavlja tačku da ovu priču i temu: od velikih snova do velikih rezultata, a koju je ona toplo rekla svom sagovorniku: „ja sam ti živi dokaz, da možeš sve što hoćeš, ali ne možeš sad i odmah!“