O ZAHVALNOSTI…ONOJ PRAVOJ
Juče sam, prvi put potpuno precizno, shvatila šta zaista znači zahvalnost. Prvi deo dana sam provela sa jednom divnom ženom, dragom prijateljicom, a drugi sa još jednom sjajnom damom. Spolja je izgledalo kao da sam za obe učinila nešto veliko. I obe su mi na tome zahvalile.
Ali probudio se u meni u istom trenutku, jedan sasvim drugačiji ugao gledanja na te situacije. Dok sam slušala njihovo iskreno hvala, pomislila sam kako sam ja, zapravo, neizmerno zahvalna, što su dve takve fantastične žene deo mog života. One su ukrasile moj dan! Sve što bi ličilo na „uslugu“ je premalo u poređenju sa lepotom razmene koju međusobno imamo i koju ćemo tek imati. To je prava zahvalnost!
Možda zvuči neobično da uradiš nešto za nekoga, a sam osetiš zahvalnost za to. Ali upravo je u tome stvar. Nije poenta da uradiš nešto da bi ti drugi bio zahvalan. Nije, ni da bi sebi bio veliki. Već je sva lepota u tome da spontano daješ i primaš i budeš zahvalan na tome.
Razmetljivo i nesmotreno pričamo o zahvalnosti, a ona je tako moćna i velika. I ne dolazi samo iz lepog vaspitanja, već je duboko, duboko u nama i možemo da je osetimo kad zaronimo u sebe i steknemo poverenje u svoje unutrašnje biće.
Došla sam na ovu misao, kao što rekoh, u trenutku kada sam čula „hvala“ za ono što sam učinila za ove dve divne osobe. Pomislila sam da ja to nisam uradila sa bilo kakvom namerom, da budem velika u svojim ili njihovim očima. Jednostavno sam slušala svoj unutrašnji glas i spontano uradila ono što mi se činilo najboljim. Rezultat se pokazao mnogo većim, nego što bi se moglo poverovati da nešto veliko može doći iz tako lagodnog puta do njega. Za mene nije bilo prepreke, težine, razmišljanja da učinim nešto što je za njih bilo veoma važno. Pa, zašto onda to ne bih učinila!? I valjda zato, kad čujete „hvala“ od drugog, pomislite: „hvala tebi“ što si svojim prisustvom u mom životu meni omogućila da učinim dobru stvar, što baš zahvaljujući tebi, ja imam ovaj tako dobar osećaj lakoće u sebi. „Hvala ti na tome“, uzvratiš na glas ili u sebi.
Ali trebalo bi biti zahvalan i samom sebi, kad dođeš u taj stadijum da dopustiš sebi da samo osluškuješ unutrašnji glas koji te uvek vodi pravim putem i da imaš neizmerno poverenje u njega. To je put strpljenja, izgradnje dobrog odnosa sa sobom, nemanje potrebe za savršenim sobom, već negovanje ljubavi prema sebi takvom kakav jesi. Tada pažnju prebacuješ na unutra. Ne vrednuješ sebe prema broju onih koji su te potapšali po ramenu, već prema broju trenutaka u kome imaš osećaj lakoće i mira u svemu što radiš. U toj tišini se sve rađa. U toj tišini sve čuješ najbolje. Ona te dovodi do pravog sebe i privlači prave ljude. I tu počinje razmena.
Zahvalnost je dopuštanje sebi da poveruješ da su svi odgovori u dubini tvog bića. Zahvalnost je osećaj neizmernog zadovoljstva zbog onih ljudi koji ti svojim prisustvom u tvom životu dodatno „pomažu“ da neguješ svoju unutrašnju slobodu.