MOLIM TE, NE TRAŽI OKOLO RAZLOG ZA NERVOZU
Scena prva.
Uživam u tišini jutra na Zlatiboru. Temperatura podešena na savršenstvo, u sred jula. Ptičice svoju pesmu pevaju, ja svoju kafu pijem. Jednostavno, mesto i vreme, kao stvoreno za opuštanje. Mislim se, odmor je i valja biti zahvalan što ga možeš provesti u ovakvom miru i zelenilu.
No, tišina nije dugo potrajala. Čujem glasove iz komšiluka. Mešavinu ljutnje, dubokih udaha, deluje sve dosta dramatično. Kad su mi već prekinuli tišinu, radoznalost me je navela da oslušnem šta je u sred ovakve idile krenulo po zlu.
I onda shvatim. Između našeg i nekoliko susednih dvorišta i jednospratnih kuća, nikla je nedavno zgrada od pet spratova. Realno, spodoba koja kvari lepotu celog kraja. Bahatost na delu, takođe. Ali, da li je izgrađena, jeste. Da li je njen graditelj imao prava da je posadi baš tu, jeste. Dakle, može da nam se dopadne ili ne, ali čovek je uradio šta je nameravo, imajući pravnu osnovu za svoje delo.
I šta se sada događa?! Moje drage komšije iz susednih kuća su odlučile da pokvare sebi jutarnju idilu, do te mere, da su razvili čitavu polemiku o novom ozloglašenom komšiji koji je jednom zaklonio pogled, drugi je zbog njega morao poseći drveće, treći je usplahiren jer više nema prilaz svojoj kući, kakav bi želeo. Zaista, sve što govore može biti istina, ali samo iz njihove perspektive. Došao je neko, napravio zgradu kakva mu je potrebna i narušio rutinu na kakvu je komšiluk navikao.
Ne može se tu ništa dalje, drage moje komšije, pomislih. On jeste uradio nešto što se vama ne dopada, ali je imao sva prava na to i vi tu više ništa ne možete. Osim da sebe hranite nervozom svaki dan i to tako, kao jutros, skupa. Lupkajte jedan drugog po ramenu, dok u krug ne podelite svoju muku. To što se vi nervirate, za novajliju u kraju nema nikakvog značaja. Ima samo za vas i za vaše zdravlje.
Scena druga
Iz dobre namere, odlučih da prekinem svoje dobro jutro i ušetah u sred komšijskih varnica.
„Dobro jutro, komšije. Nije valjda da ćete svoj odmor pokvariti zbog jedne ružne zgrade?!“
Naravno, pogledali su me izbezumljeno. A onda sasuli na mene paljbu od bezbroj „ali….ovo“, „ali…ono“.
„Sasvim vas dobro razumem i imate pravo da se ljutite, ali setite se da ovog našeg komšiju ne zanima vaša ljutnja. Da ga je zanimala, ne bi sagradio ovoliku zgradu. Ima toliko razloga da se radujete, umesto što se nervirate. Recimo, pogledajte kako su naše kuće lepe, prave planinske. Pogledajte kako ova zelena trava odmara oči. Od svoje vike sada ne čujete, ali čuju se i ptičice. Odmor za dušu.“
Sad su me stvarno gledali kao da sam direktno sa marsa pala. Zajapureni, otvorenih usta, samo su oštro odmahnuli rukom i svako je otišao u svoje dvorište.
Namera mi je bila da ih malo umirim. Nisam sigurna da sam uspela, ali svakako sam vratila tišinu na svoje mesto.
Scena treća
Isti taj dan je već odmicao i otišla sam u zlatiborsku šetnju. Na jednom pešačkom prelazu dve krupnije gospođe hodaju malo sporije, ne obazirući se na nas ostale koji idemo iza. Za trenutak mi je proletela misao da su slične kao onaj moj „bahati komšija“ što je izgradio zgradu gde se njemu htelo. Kao da mi je tu misao pročitala mlada dama koja je frktala i okretala očima, besno pokušavajući da zaobiđe dve krupnije dame. Imajući u glavi jutarnju scenu iz komšiluka, pomislila sam da će ova biti slična, pa sam namerno usporila, da vidim šta će se desiti. Gospođe koje sporo hodale neobazirući se na ostale prolaznike zaista su bile kao nepomeriva petospratnica koja kvari planinsku idilu, a pomenuta mlada dama je siktala dosla slično mojim komšijama od jutros. I od svih njih zajedno, u tih nekoliko sekundi i par scena, ništa korisno nije izašlo.
A onda je došla genijalnost na delo. Iza mojih i leđa svih nas, stvorio se gospodin srednjih godina, koji se umilnim džentlmenskim glasićem obratio damama koje su hodale sporo.
„Oprostite. Da li biste svoju prelepu ruku mogli samo malo da pomerite u stranu? Ja bih samo da prođem, jer žurim, a vi nastavite da uživate u vremenu koje, na svoju radost, imate“.
U istoj sekundi, na licima svih nas razvukao se osmeh zlata vredan. Usporenoj dami, sigurno niko odavno nije dao kompliment koji se ticao lepote, tako da je sada bila presrećna. Namrštena gospođica se ozarila što konačno može da prođe i, nadam se, shvatila, da je njena ljutnja bila suvišna. Ja sam uživala, stvarno, gotovo slično kao u jutarnjoj idili. A gospodin je ostvario svoj jednostavni cilj, prošao je, ubrzao korak i usput nekome ulepšao dan.
Nije bilo teško, zar ne. Lako je! Sasvim je lako da vidimo lepo umesto ružnog. Sasvim je lako da odlučimo da nećemo ispravljati nešto što se ispraviti ne da. Ne zato što smo slabići i zato što odustajemo, već zato što na razne teme nemamo uticaj. Upuštajući se u borbu sa nečim na šta nemamo uticaj je, ništa drugo, nego dozvoljavanje bilo čemu i bilo kome da utiče na nas.
Pa, zar ne bi bilo tužno, da zgradi koja stoji nepomično i ćuti u kraju mog lepog dvorišta dam prednost nad zelenom travicom, ptičicama, mirom i tišinom koju imam!? Pa, zar da svoj odmor potrošim na nerviranje, zbog tuđe bahatosti?! Zar uživanje u šetnji da mi upropasti par žena koje jednostavno ne mogu da hodaju u mom ritmu?!
Svi naši problemi su onoliko veliki koliko ih mi sami učinimo takvima.
I još jednu stvar nikada ne bi trebalo da zaboravimo. Za rešavanje problema nam je potrebna energija. Ako je trošimo na dodatno nerviranje, sami sebi uzimamo „gorivo“ koje nam je potrebno da prepreku prevaziđemo. Zato je korisno usmeriti pažnju na rešenje, a ne na sam problem.