ŠTA NAM SE OVO DOGAĐA?
Događa nam se potreba za ravnotežom.
Priroda nas svakodnevno podseća da je uvek sve u ravnoteži. To jasno vidimo na primeru dana i noći, koji nam istovremeno daju da živimo život u optimalnom ritmu, imajući vreme za redovne aktivnosti, a potom i za odmor. Vidimo ravnotežu i na primeru hladnog i toplog, kiše i sunca – oba su potrebna da bi živi svet opstao. Navedeni primeri su nam vidljivi, ali sve u svetu funkcioniše na isti način, samo što ne možemo svega biti svesni i ne možemo sve videti. I u toj nemogućnosti, desi se da ponekad zalutamo ili ostanemo zbunjeni.
Ista potreba za ravnotežom koja vlada u prirodi, vlada i u čoveku, kao delu prirode. Ako je priroda jedan veliki makro-univerzum, čovek je isto to na mikro-nivou. Sila koja vlada u prirodi ima bezgraničnu moć kreacije. Zovite je kako hoćete, nije ni važno. Važno je da smo svi svesni da život živog sveta postoji i da neprekidno nastaje i sve nas povezuje. I ljude međusobno i ljude sa celim živim i neživim svetom. Baš ta POVEZANOST čini da život iznova nastaje i da život iznova funkcioniše i dalje se razvija.
Ista ta ogromna stvaralačka moć koja vlada u prirodi, kao makro-svetu, vlada i u čoveku kao mikro-svetu. I svako od nas, ljudskih bića, to dobro zna. Ne moramo znati kako je ta moć nastala, odakle nam dolazi, ali svi, svakog dana, nešto stvaramo u svom životu i svetu oko sebe. Svakog dana, hteli – ne hteli. Stvaralačka moć je najdivnija moć koja je čoveku data.
Kako koristimo svoju stvaralačku moć? Stvaramo novi život, stvaramo odnose sa drugim ljudima, kreiramo sopstveni život, dolazimo do novih dostignuća u nauci, tehnologiji, umetnosti i svim drugim oblastima. I zapravo, sve što stvaramo svojom stvaralačkom moći, trebalo bi da doprinese razvoju života na zemlji (odnosno, onome što čini prirodu samu).
Najbolji primer nam daju, upravo, moderne tehnologije. Zahvaljujući kreativnoj stvaralačkoj moći, ljudi su stvorili mogućnost da budemo povezani na različitim krajevima sveta, da vidimo jedni druge, čak. Društvene mreže su omogućile da upoznajemo ljude koje nikako drugačije ne bismo sreli. Mobilni telefoni su nam omogućili da odmah zabeležimo svaki trenutak koji želimo i još da ga podelimo sa drugim ljudima.
U najboljem svetlu, moderne tehnologije, recimo, trebalo bi da su nam donele bujanje života, međusobne povezanosti, prosperiteta, odnosno svega onoga što je u skadu sa stvaralačkom moći prirode same.
Ali koju sliku, svako od nas, ma gde da živimo, češće gleda? Sedimo sa svojom porodicom kod kuće i svako gleda u svoj ekran. Istu sliku vidimo u kafićima i restoranima. Da, slikamo svaki trenutak i delimo ga sa drugima, a ipak sve više ima usamljenih ljudi. Umesto da više komuniciramo, mi se više otuđujemo. Umesto da više razgovaramo, mi više ćutimo. Umesto da se povezujemo, mi smo sve usamljeniji.
Zašto nam se to događaja, ako bi put modernih tehnologija (navodim baš ovaj primer, ali ima i drugih) trebalo da dovede do prirodnog bujanja životnosti na Zemlji? Zato što je čovek pomislio da je njegova stvaralačka moć samo njegova. Zato što se nekome učinilo da ako može brzo da dođe do informacije ili brzo uslika jedan poseban trenutak, da ga to čini posebnim, boljim od drugih. Onda su i drugi ljudi učinili isto, pa još njih i sve više njih. I došli smo do toga da mnogi od nas misle da – mogu sve, da znaju sve, da su moćniji od drugih. Isto tako, ima onih koji su poverovali da je slika moći onih koji je oko sebe stvaraju, stvarna i to ih je pokolebalo da pomisle da su sami nemoćni ili nedovoljno moćni.
A kada mislimo da smo bolji ili lošiji od drugih, time automaski stvaramo zid jedni između drugih. Tako gradimo postepenu IZOLACIJU. I više ne delimo trenutke koje smo zabeležili, da bismo podelili radost, već da bismo pokazali kako je nama dobro, a drugima možda nije. Zato nemamo više o čemu da razgovaramo, jer imamo samo „svoje“ i ni ne zanima nas za „njeno“ ili „njegovo“.
Tako smo, vremenom, svesno ili nesvesno, svoju kreativnu stvaralačku moć, koja nam je prirodno data, počeli koristiti u pogrešne svrhe. Mi toga možemo biti svesni ili nesvesni, kao ljudska bića, ali priroda uvek sve dobro vidi i zna. Jer priroda nam je tu stvaralačku moć dala.
Priroda ne da čoveku da se otuđi od sebe samog, niti da se otuđi od prirode same. Priroda nas uvek vraća u ravnotežu, zato što zna da nam je ravnoteža neophodna da bi život opstao.
Kako to priroda radi? Kad čovek pretera i previše se odvoji od zakonitosti koji mu daju život koji ima, priroda nam „pošalje“ požare, zemljotrese, poplave. Sve one pojave i trenutke koje čoveka vraćaju sebi samom i povezanosti sa ljudima. Da, nažalost, tada mnogi ljudi stradaju, ali čovek automaski u teškim trenucima, počinje da reaguje drugačije – počinjemo da sarađujemo, da više komuniciramo, da se povezujemo, da koristimo tehnologije u konstruktivne svrhe – da bi se život vratio u normalu i da bi se spasili životi ljudi, kao i biljnog i životinjskog sveta.
I priroda nas je do sada upozoravala, rekla bih lokalno. Požar tamo, zemljotres ovamo. Velika upozorenja za pojedina područja, a male crvene lampice za ceo svet. A sada! Sada je dosta! I sada je ceo svet morao da stane!
Korona virus je zaustavio ceo svet. Imam utisak kao da priroda boreći se za svoju ravnotežu – vuče svom snagom na jednu stranu, dok na drugoj strani stoji sav talog koji smo stvorili proteklih decenija. I zato smo u ovom trenutku – svi, nekako, ukočeni, sve stoji, ne zna se šta će pretegnuti!
Ali znamo šta će pobediti! Pobediće priroda i prirodna ravnoteža! Nije stvar verovanja u čuda. Stvar je poverenja u dosadašnje iskustvo. Da li verujete da više neće padati kiša ili da nikada više neće ogrejati sunce? Pa, naravno da će biti i jednog i drugog! Iz istog razloga će biti i ravnoteže u prirodi ponovo i sve će se srediti.
Koje će posledice to ostaviti, odnosno, koja je cena vraćanja u prirodnu ravnotežu, zavisi samo i isključivo od nas ljudi i od svakog od nas pojedinačno!
Vratiću se na primer modernih tehnologija. Stvorili smo ih, sigurno, sa najboljom mogućom namerom i zahvaljujući sjajnoj kreativnosti koju imamo. Umesto da nam da laku dostupnost informacija, povezivanje, bolju komunikaciju, došli smo do toga da se osećamo otuđeno, usamljeno, da sve manje razgovaramo.
I šta svi mi sada, baš u ovom trenutku radimo? Na šta nas epidemija virusa u celom svetu tera? Da, da, sad, hteli, ne hteli – MORATE BITI IZOLOVANI. Ali u isto vreme, hteli ne hteli, MORATE BITI ZAJEDNO. Hteli ne hteli, MORATE DA KOMUNICIRATE. Hteli ne hteli, MODERNE TEHNOLOGIJE SU NAM VAŽAN NAČIN DA SE POVEŽEMO I SAČUVAMO RITAM ŽIVOTA.
O da, priroda nam vrišti na uvo, da koristimo ono što nam je dato, da bismo opstali! Sada, više nego ikada pre! Ceo svet!
Dakle, ako znamo da je za opstanak života potrebno: da koristimo svoju stvaralačku moć, kreirajući sopstveni život i da moramo biti povezani sa drugima, da bi život opstajao iznova – to je sve što bi i sada trebalo da radimo da bi život opstao. Da negujemo stvaralačku moć u sebi i da negujemo humanost i povezanost sa drugim ljudima. Pošto smo to očigledno zaboravili, evo priroda nas je, po ko zna koji put podsetila.
Pogledajte samo sebe i svoje okruženje, u poslednjih nekoliko dana:
- Svi moramo da budemo kod kuće – čime nas život podseća da je vreme da se bavimo sobom iznutra, više nego novcem koji zarađujemo, pozicijom ka kojoj se pentramo, ulogama koje igramo, a koje nisu naše, ali lepo zvuče;
- Svi smo više sa svojim najbližima – konačno imamo priliku da se povežemo, razgovaramo, umesto da se srećemo i rezmenimo po koju reč, među obavezama koje sebi namećemo;
- Svi koristimo tehnologije – ali sada da bismo se zaista povezali. Odjednom su sjajne ideje online – možemo da gledamo predstave, da idemo na izložbe, da radimo vežbe, da meditiramo, sve online. Naša prirodna potreba je da se povezujemo, kreativnost i toplina koja sada izlaze iz novih tehnologija – nije viđena do sada. A sve to, opet, stvara čovek.
Kao što vidite, virus koji nas trenutno plaši je tu – da bi nam pokazao da smo svi isti (nažalost, tako što vidimo da smo svi ugroženi), da nema boljih ili lošijih, manje ili više zaštićenih. Svi smo jedno. Svi smo jedan veliki život koji pulsira. Svojim pulsom ćemo doprineti da ukupan puls bude bolji.
Zato, toplo preporučujem, da svoju stvaralačku silu ovih dana, ali i na dalje, upotrebite u najboljem mogućem svetlu – dajte dobar putokaz svom životu, a time ćete doprineti i dobrom putokazu za sve nas:
- Vodite računa o svojim rečima, jer komunikacija sa sobom i sa drugima određuje kvalitet našeg života – Umesto „borim se protiv“, više koristite „zalažem se za“;
- Ne zaboravite da svojim osećanjima stvarate magnetnu silu i privlačite sve u svom životu – kada vas strah pokuša pokoriti, samo se setite zašto vam ga priroda sada šalje u život – da bi vas podsetila da imate stvaračku moć koja vas vodi napred i da je ona u negovanju ljubavi – budite sa onima koje volite, igrajte se sa decom, smejte se, šalite, prisetite se zašto je život do juče bio lep i zašto će sutra ponovo biti takav. To je jedini način da se strah postepeno rasprši i nestane.
- Osluškujte sebe iznutra – meditirajte ili bar sedite mirno zatvorenih očiju i prizivajte mir u sebi. Zapravo, time dopuštate da vas vodi prirodni stvaralački impuls života.
Čini se da je ovo najveća lekacija koju pred sobom imamo do sada. Samo je nemojte uzeti „zdravo za gotovo“, ali nemojte je se ni plašiti. Dovoljno je da se setite, šta je potrebno da bi se stvorio jedan život: pažnja, komunikacija i ljubav (kad dvoje poklone pažnju jedno drugom, lepo komuniciraju i neguju ljubav, obično nastane novi život 🙂).
Zato negujte pažnju (prema sebi i drugima), razgovarajte (sa sobom i drugima), volite (sebe i druge). I sve će biti dobro. Uvek je sve dobro!
Sve što navodim u ovom tekstu, moje je lično viđenje aktulenih okolnosti, posmatrajući svet u sebi, ljudima oko sebe i prirodi uopšte i poznajući zakonitosti po kojima su priroda i univerzum do sada funkcionisali, kao i prednosti komunikacije sa sobom i drugima. Ja ih uzimam kao činjenice, vi ih možete uzeti kao svoje činjenice, ideje za razmišljanje ili informacije koje vas manje ili više interesuju. Jedina pozadina svake navedene reči je ljubav. A svako ima pravao da je uzme ili ostavi, kako mu volja i lična istina nalažu.