KAKO DA PROMENA NE BUDE PROBLEM ZA DETE

Često me prijatelji i poznanici pitaju kako da se lakše suoče sa promenom ili kako da svoju decu uspešno pripreme za važnije promene u životu. Definitivno, ovo jeste važna tema i kod mnogih ljudi izaziva puno stresa, a zaista ne mora da bude tako.

Moj sin je nedavno postao prvak i iz ličnog iskustva ću vam preneti kako smo lagodno i  sa osmehom ušli u ovu novu fazu, za njega zaista značajnu. Bilo da se radi o polasku u školu, vrtić , promenu mesta stanovanja, razvodu roditelja ili slično, promena se može prebroditi na sličan način. Ne kažem da je lako, samo je važno biti iskren i strpljiv i imati volju da se stvar uspešno završi. Sve drugo posle ide lagodnije.

Evo nekoliko koraka i saveta koje je korisno imati u vidu uvek kada u životu vašeg deteta sledi neka veća promena. Kao što rekoh, nedavno sam primenila ove tehnike i moje dete svakog dana ide u školu sa osmehom na licu.

  1. Dajte detetu unapred sve informacije koje imate

I mi stariji volimo da imamo što više detalja o novim okolnostima sa kojima se nekada suočavamo. To nam olakšava da kroz njih prođemo uspešnije. Isti slučaj je i sa decom, bez obzira kog su uzrasta. Zato, kažite deci istinu! Ona sve razumeju, samo smo mi odrasli skloni da ponekad ne verujemo u to, plašeći se, svesno ili nesvesno, da ćemo izgubiti svoju ulogu podrške i autoriteta kod sopstvenog deteta. Dakle, objasnite detetu jezikom koji razume, sve prednosti promene koja ga čeka. Namerno kažem prednosti – da, budite realni, ali optimistični. Izvucite sve divne i pozitivne strane koje situacija nosi. Ma koliko situacija bila teška (ako su u pitanju teže životne okolnosti), u njoj možete pronaći nešto što će za dete biti dobro.

Recimo, mogla sam svom detetu pred polazak u školu reći: „Škola je divno, predivno mesto, gde ćeš svakog dana uživati, gde ćeš naučiti mnoge lepe stvari, tamo je sve super i drugari i učiteljica…“. I to bilo samo optimistično viđenje. No, zaboravila bih realnost. Zato sam mu rekla jednostavnim jezikom ono što škola zaista predstavlja – da to jeste mesto gde će steći znanje i obrazovanje koje je u životu važno, da će upoznati nove drugare i imati učiteljicu, boraviti u učionici i slično, ali i da se neće ceo dan igrati kao u vrtiću, da će morati da bude pažljiv, da sluša, uči. Da je u redu da ponekan nešto i ne zna, ne razume, dobije lošiju ocenu…ali da je važno da pita i potrudi se da dobije odgovor. Na ove reči, moj sin mi je postavio nekoliko svojih podpitanja i razjasnili smo stvar. Desilo se čak da je svojim drugarima vršnjacima koji su plakali nekoliko dana pred polazak u školu, objašnjavao sve ono što sam mu rekla, naravno svojim rečima. I upravo ta njegova podrška pomogla je drugarima, za početak, bar da ne ulaze u učionicu sa suzama u očima.

  1. Mogu pomoći i Bahove kapi: Walnut, Larch, Mimulus

Kao Bahov praktičar iskoristila sam i blagodeti sistema Bahovih cvetnih esencija. One su dobre zato što nemaju nikakvo štetno dejstvo i mogu ih uzimati novorođenčad, bebe, deca, odrasli ljudi. Namenjeni su različitim stanjima i raspoloženjima. Iako nema univerzalnih kombinacija, za situacije u kojima se deca suočavaju  sa nekom promenom, kombinacija tri esencije može biti veoma korisna: Larch – važan za samopouzdanje, koje je mom školarcu bilo veoma važno na početku škole kao veoma važnog perioda u njegovom životu; zatim Mimulus – posebno dobar za decu koja su stidljive prirode. Mom sinu je bio dragocen je mu je inače potrebno malo više vreman da se oslobodi u novoj sredini, ovog puta među novim drugarima i pred učiteljicom;  i na kraju, ali ne i najmanje važan – Walnut, koji je baš za optimalnu adaptaciju na nove okolnosti. Sedam dana pre početka škole je bilo dovoljno da moj sin 1. septembra ode na svoj prvi čas sa osmehom na licu. Trebalo je još neko vreme da uzima istu kombinaciju kako bi se potpuno privikao na nove okolnosti, ali sve nije trajalo duže od mesec dana.

Bahove kapi su nežan pomagač u raznim situacijama, a posebno kada imamo važne životne promene. Posebno je dobro zato što svoju kombinaciju kapi mogu u isto vreme uzimati i dete i roditelji  i onda život postaje mnogo lakši. Bahove kapi nam pomažu da negujemo unutrašnji mir i osvestimo uzroke svog mentalnog ili emotivnog disbalansa i slabosti koja nas povremeno savlada.

  1. Pokažite detetu da je važno da bude odgovorno prema sebi

Mnogo grešaka u životu pravimo zato što nismo odgovorni prema sebi. Velikog udela u tome često ima činjenica da su nam naši roditelji uvek bili ili previše na raspolaganju ili nam uopšte nisu bili na raspolaganju. Kod mnogih ljudi to zna da uzrokuje problem lične odgovornosti. Ne, to nije odgovornost da li ću danas biti savestan građanin, javiti se svim komšijama na ulici, očistiti kuću. To je više osećaj iskrenosti prema sebi i stvarnog rada na sopstvenoj sreći – da li sam danas dozvolila sebi da se nasmejem, da li sam danas vežbala ne zato što bi tako trebalo, već zato što ću se istinski dobro osećati ako tako uradim. Veoma je tanka granica između života u kome radimo – kako bi trebalo i života koji vodimo u skladu sa onim što smo mi zaista. Ova tema posebno dolazi do izražaja kada nastupe važne promene. Ljudi su skloni kuknjavi i jadikovkama jer nemaju ličnu odgovornost da se suoče, ne samo sa novom situacijom, već sa sobom u toj situaciji. Pokušajte tada da kažete sebi: OK, tako je kako je. Šta mogu da uradim da zadržim dobre strane i šta mogu da uradim da promenim loše. Ma koliko sitaucija bila napeta i teška, sigurno ima načina i za jedno i za drugo. U redu je ako to podrazumeva i da jedan period ne radite baš ništa, jer želite da se odmorite od svega i da dopustite da odgovor dođe u miru, kada ste za to spremni.

Kako svojoj deci ne bismo nametnuli da kad budu stariji imaju isti problem, hajde da ih naučimo odgovornosti prema sebi na najoptimalniji mogući način. Moj sin je, recimo, polaskom u školu morao da ustaje sat vremena ranije nego što je do tada navikao, da doručkuje, obuče se, umije, opere zube, stavi ranac na leđa i stigne u školu. Imala sam opciju da ustanem kada i on, pa da sve obavimo u stresnoj žurbi, da mu dopustim da spava duže „jer mi je žao da ga probudim kad tako slatko spava“, da mu pomognem da opere zube i da se obuče „jer ne mogu da čekam i gledam kako čarape navlači 10 minuta“, da ga mu stavljam hranu u usta dok on blene u crtani „jer ćemo tako opet sve brže završiti, a i neće dete valjda gladno u školu“ i na kraju da mu ponesem ranac „da se dete ne muči“.

Umesto svega, uradila sam sledeće:

  • naučila ga da je važno da uveče odluči i pripremi šta će obući (i bez izuzetka istrajala u tome svake večeri);
  • spremila mu ujutru doručak i rekla da ima 30 minuta za umivanje, oblačenje i doručak, pa neka ih sam rasporedi kako želi;
  • rekla da je važno da sam nosi svoj ranac, jer i ja nosim svoju torbu koja ponekad uopšte nije laka, ali je potrebna.

Evo, bliži se kraj prvog polugodišta, ni jedno jutro nam se nije desilo da zakasnimo, da imamo problem da vremenom. I što je najbolje, stigne da obavi sve svoje obaveze, odgleda omiljeni jutarnji crtani i krene u školu raspoložen. Nakon par meseci, više nije potrebno ni da ga opominjem da sam spremi stvari i spakuje svoj ranac, već svake večeri to sam radi.

Ne, moje dete nije mali poslušni vojnik, već nasmejani sedmogodišnjak koji voli svaki svoj dan. I ponosan je na svoju odgovornost. Zna da može i da se razvuče ujutru i ponekad ga mrzi da ustane, ali mu je draže da ode sit na časove, ponosan je na sebe što ume sve da uradi sam i lakše mu je da ima 5 minuta za obuvanje čarapa umesto da juri da ih obuje za 2 minuta. 🙂